Зачеци законске заштите природе у Србији сежу далеко у прошлост, а први прописи којима се штити природа и чувају природни ресурси датирају још из XIV века (Душанов законик). Прво подручје које је заштићено на територији данашње Србије била је Обедска бара, стављена под заштиту још 1874. године. Прва заштићена природна добра у Србији били су шумски резервати Оштрозуб, Мустафа и Фељешана у околини Мајданпека и водопад „Велика и мала Рипаљка“ у околини Сокобање, заштићен 1949. године. Национални парк Фрушка гора, проглашен 1960. године, први је национални парк у Србији.

На основу примењених мера институционалне заштите природе током седам деценија, површина заштићених подручја у Србији тренутно износи 691.443 ha, односно 7,81% територије Србије.

Под заштитом се налази 465 заштићених подручјa: 5 националних паркова, 18 паркова природе, 23 предела изузетних одлика, 66 резервата природе, 6 заштићених станишта, 311 споменика природе, 36 подручја од културног и историјског значаја која су заштићена на основу ранијег Закона о заштити животне средине и Закона о заштити споменика културе, као и 1784 строго заштићених дивљих врста и 865 заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива.

ОСНОВНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ О ЗАШТИТИ ПРИРОДЕ

Законом о заштити природе („Службени гласник РС“, бр. 36/2009, 88/2010, 91/2010, 14/2016 и 95/2018 – др. закон) уређује се заштита и очување природе, биолошке, геолошке и предеоне разноврсности као дела животне средине.

Заштита природе представља низ мера и активности са циљем да се природни екосистеми у највећој могућој мери заштите од најчешће негативног човековог деловања изазваног друштвеним развојем који је неусаглашен са расположивим природним ресурсима.

Заштита природе спроводи се:

• утврђивањем и проценом стања, појава и процеса у природи и пределу;
• успостављањем и утврђивањем заштићених природних добара и система праћења њихове заштите;
• спровођењем мера заштите природе и предела;
• утврђивањем услова и мера заштите природе и заштићених природних добара и предела у просторним и урбанистичким плановима, пројектној документацији, основама и програмима управљања природним ресурсима у рударству, енергетици, саобраћају, водопривреди, пољопривреди, шумарству, ловству, рибарству, туризму и другим делатностима од утицаја на природу;
• одрживим коришћењем природних ресурса и заштићених природних добара и контролом њиховог коришћења успостављањем система управљања природним ресурсима и заштићеним природним добрима;
• израдом извештаја о стању природе, доношењем и спровођењем стратегија, програма, акционих и санационих планова и планова управљања;
• ублажавањем штетних последица које су настале активностима у природи, коришћењем природних ресурса или природним катастрофама;
• повезивањем и усклађивањем националног система заштите природе са међународним системом заштите природе;
• подстицањем научног и стручног рада у области заштите природе;
• обавештавањем јавности о стању природе и учествовањем јавности у одлучивању о заштити природе;
• подстицањем и промоцијом заштите природе, развијањем свести о потреби заштите природе у процесу васпитања и образовања;
• укључивањем локалних заједница у праћење стања, заштиту и унапређење природе.

ЗАШТИЋЕНА ПРИРОДНА ДОБРА
Заштићена подручја, заштићене врсте и покретна заштићена природна документа законом су дефинисана као заштићена природна добра и уписују се у регистар заштићених природних добара.

Заштићена подручја су подручја која имају изражену геолошку, биолошку, екосистемску и/или предеону разноврсност и због тога се актом о заштити проглашавају заштићеним подручјима од општег интереса. Поред наведених вредности, дефинисана су и станишта врста птица и других миграторних врста значајних у складу са међународним прописима, која се могу прогласити за заштићена подручја од општег интереса. Вредновање, односно утврђивање вредности и значаја заштићеног подручја, према Правилнику o критеријумима вредновања и поступку категоризације заштићених подручја („Сл. гласник РС“, бр. 97/15) врши се у односу на израженост главних природних обележја, појава и процеса од интереса за заштиту подручја, као и функције и намене подручја. Сходно томе, заштићена подручја се сврставају у 3 категорије: од изузетног (међународног, националног), великог (покрајинског/регионалног) и локалног значаја. Заштићена подручја су класификована у 7 врста, и то: строги резерват природе, специјални резерват природе, национални парк, споменик природе, заштићено станиште, предео изузетних одлика и парк природе.

Преглед врста заштићених подручја – Закон о заштити природе („Службени гласник РС“, бр. 36/2009, 88/2010, 91/2010, 14/2016 и 95/2018 – др. закон).
Заштићене врсте се штите као строго заштићене дивље врсте или заштићене дивље врсте. Заштићене врсте представљају дивље врсте које су угрожене или могу постати угрожене, које имају посебан значај са генетичког, еколошког, екосистемског, научног, здравственог, економског и другог аспекта, а њихове карактеристике приказане су у табели.

Преглед категорија заштићених дивљих врста

Покретна заштићена природна документа представљају делове геолошког и палеонтолошког наслеђа, као и биолошка документа који имају изузетан научни, образовни и културни значај.

Преглед покретних заштићених природних докумената